Aftermath – kako i zašto

Probaću da napišem nešto drugačiji post, neki koji može biti edukativan onima koji žele da pročitaju i nešto iz istog zapravo razumeju. O čemu pričam? Posle Nordschleife avanture o kojoj je avangardni moj Meda sve napisao i dobri moj Voja sve uslikao, procentualno veliki broj reakcija je bio maksimalno pozitivan, čak mi ljudi i čestitaju (!?), ali opet ima i onih koje su meni potpuno neočekivane… ja se neću osvrtati na pojedinačne, niti želim da nekome odgovaram, ali osećam potrebu da neke stvari objasnim tom delu ljudi koji nema predstavu šta, kako i zašto.

20160814_074652

Koje je bilo vreme kruga? …ja sam očekivao bolje. Nisi baš vozio najbrže, auto može a ti ga štediš…

Recimo da krenemo od ovakvih konstatacija. Prva i jako bitna stvar je da je moj auto posedujem lagano već 10 godina, isto toliko ga i prepravljam, prilagođavam nekim svojim želljama i vizijama. To se usput menjalo i definisalo kao i moja ličnost. Ja nisam oduvek hteo da imam auto za stazu. Prvo sam hteo da bude lep i uredan, onda da bude brz, pa da lepo leži, dobro koči, itd. Onda je to krenulo svojim tokom. Ko me poznaje, savršeno mu je jasno koliko bezbrojnih sati sam ostavio u garaži šrafeći ispod i iznad tog istog auta. Oni bliski znaju koliko trpe zbog mog hobija, znaju koliko to “traje”. Upravo zbog tog vremena potrošenog na baš taj auto i baš tu školjku, ja ne želim da isti “okačim” o neku bankinu “jer sam jurio 3sec” na nekom track day-u. Meni to ne znači ni približno koliko sama vožnja tog auta i taj ponos koji osećam kada nešto što sam sastavio sa 10 prstiju RADI i to prlično dobro. Dok se osećam komforno i držim stvari pod kontrolom, ja ću “gurati” dalje, ali nisam profesionalni vozač, već amater, nisam milioner, već običan čovek, nisam besposlen, već imam svoj socijalni život i ograničeno vreme.

Ko želi da se trka i “pokaže” svima nama neumešnima kako se to radi, Navak track day je dovoljno često i blizu, izvolite, samo napred. Lično ću pozdraviti.

 

Ha, vozio auto na prikolici… Samo je 35 godina trebalo Jugu da stigne “gore”. Ja bih moj auto ovako i onako…

Jeste, auto je bio na prikolici, jer niko normalan trkački auto ne vozi na trku autoputem ili 1600km u jednom pravcu na stazu na kojoj postoji rizik da se nešto pokvari, polomi, slupa i slično. Prenosni odnosi u menjači malih automobila koji su spremani da “jure” su obično veoma kratki tj. maksimalna brzina je ostvariva na vrlo visokim obrtajima u krajnjem stepenu prenosa (npr. moj auto – 185km/h u 5toj brzini pri 8000rpm ili 90km/h pri 4500rpm), što u kombinaciji sa potpunim nedostatkom enterijera, otvorenim izduvom i usisom, za posledicu ima VEOMA bučan auto u kabini. Do te mere da sa sap(a)utnikom moraš da “pričaš” pantomimom i utisak da će ti uši prokrvariti veoma brzo. Da ne pominjem koliko je 90km/h daleko od putne brzine danas i koliko se na visokim obrtajima u kontinuitetu motor više haba i troši.

Prikolica je ipak jeftinija. A svako je slobodan da svoj auto odveze na koje god mesto na svetu želi, tako da izvolite. Jugo je BIO na Ringu i to ništa ne može da promeni. Biće i opet, isti taj Jugo, sigurno.

 

Jugo je limena kanta. Zastava je pravila užasne automobile. To što ti imaš nije Jugo.

Da, slažem se da je Jugo, kao i svaki auto iz doba 70ih i 80ih limena kanta na točkovima. Tehnologija je bila daleko skromnija, propisi “zalađeni” a crash testovi zanemareni… Zastava je pravila NAŠ auto, domaći. Koliko zemalja ima tu privilegiju? Razlozi koji su sprečili normlanu evoluciju te fabrike su isti oni koji su sprečili naše društvo da napreduje a to je već politička tema. Nećemo to ovde. Ja imam Juga. Zapravo dva, cela. I još par komada u delovima. Taj jednostavan mehaničko-limarski sklop je tako zahvalan za unapređivanje, jer deli mnogo toga sa Fiatima i Lančijama iz svog doba, da se neke stvari prosto zašrafe i eto ga – jeftini upgrade. Tako je za motor, na koji pasuje kompletan Zastavin trap i menjačko-pogonski sklop, npr.

Za konkretno moj auto, želja mi je da on izgleda uvek kao Jugo, da zadrži tzv. OEM izgled. Prilično sam siguran da mi to uspeva, jer i dalje mogu sve panele zašrafiti na njega bez da se izgled radikalno promeni, plastične delove, signalizaciju, itd. Prema tome on JESTE Jugo i to će ostati. Kao i onaj drugi, crveni, u kom kuca domaće “srce” veoma slične konfiguracije kao u sivom Jugu, samo sa 300cc manje. Eto, sledeći put i on će da “obeleži” Ring svojim gumama i valjda će onda biti ispunjene želje koje ovom prilikom nisu.

 

Da svedem priču – ako se neko oseća neispunjeno, misli da ume i može bolje, ima originalniju ideju i svoj način… ljudi, samo napred. Bez ironije. Zaista, ja bih voleo da smo svi tvrdoglavi i da se borimo za “svoje”. Želje, snove, prostor. Da ne budemo letargični, zatucani i “slepi kod očiju”. Predlažem da svako npr. poseti Nirburgring, neka sedne na bicikl i provoza se oko staze, tih čuvenih 20km. Neka sedne u svoj auto, kakav god da je, neka se spusti u Foxhole, neka protera Karuselu punim gasom. Šta god da neko ima želju i potrebu… i onda neka me kontaktira i prenese mi kako je bilo. Da li mu je krv još uvek negde izmedju čela i skalpa od pritiska i promene elevacije i da li je bio nagrađen zato što je bio brži od nekoga…

Poenta svake ljubavi je da se osetiš ispunjeno i srećno. Svako neka svoju sreću traži na svom putu a ne na tuđem, jer kao i ostale stvari u životu, sve je individualno. Ukoliko sam nešto propustio da pojasnim, komentari su tu da se ostavi podsetnik a ja ću dodati. Vidimo se na sledećem track day-u! 🙂

6 Responses to Aftermath – kako i zašto

  1. zverko says:

    A mogo si to ipak malo brze.. 😂

  2. danilo says:

    … (y)

  3. milan says:

    Opusteno,svaka cast i samo napred

  4. daki says:

    Ako si im reko, i vise si trebao…

  5. Kobatz says:

    Ljubomorne dushe mogu da ga piiiiip

Leave a Reply

%d bloggers like this: